среда, 06. септембар 2017.

Šamlica



Vrata su se otvorila uz škripu tankog, zavijajućeg tona nepodmazanih šarki. U otvoru ulaza kroz koji je u zatamnjeni skladišni prostor prodrla jarka, dnevna svetlost pojavila se senka muškarca koji je žurno prišao zidu sa desne strane i upalio svetlost. Zatim se okrenuo, podigao neki predmet sa zemlje ispred ulaza i laganim, nežnim pokretom ga spustio na istu stranu i žurno izašao, zaboravljajući da ugasi svetlo. Iza njega je ostala mukla tišina.
A onda se sa leve strane, sa kraja reda začuo piskutavi glas.
  • Bože, kakvu je to rugobu doneo i stavio je ovde među nas? Pa pogledajte na šta to liči? Ne pristajem da delim prostor sa tom spodobom.
  • Na šta ti to ne pristaješ secikeso jedna? I ko si ti da u ime svih govoriš hoćeš li ili nećeš da primiš nekog u ovaj prostor?
  • Ne zovi me secikeso! Koliko puta treba tebi prostačini kolonijalnoj da objasnim da ja nisam secikesa već Secesija. Nećeš ti meni, starijoj od tebe da govoriš s kim ću ja da delim svoj životni prostor.
  • Ooo, pristajem da budeš starija, iako nisi, jer zna se koliko sam ja stara, ako sam iz kolonijalnog doba. Najposle, jesi sličnih, zakrivljenih prirodnih oblika kao ja, ali ja bar nisam tako drečavo, cvetno šarena. Fuj.
  • Ako ćemo pravo, ja bih trebalo da se pitam pre svih vas jer sam ja najstarija. Osim tog sve do jedne niste mi ni za mali prst, glede raskoši, pa i udobnosti. O sjaju da i ne pričam. Malo je vas koje se mogu pohvaliti ukrasima od zlata ili pozlate, a ja ih imam podosta. I svakako mi se ne dopada da neko poput ove, ove, pa ove koju je upravo doneo ovaj, deli ovaj ovde prostor sa mnom.
  • I to ti kao daje kvalifikaciju da govoriš u ime svih nas, javila se opet kolonijalna iz svog ćoška. Ma nemoj. I kao sve su samo preosveštene guzice tebe koristile. Posebno to tvoje ime, Barok, ako se ne varam. Ko ti ga dade da mi je znati.
  • Odmah da si joj se izvinila, ciknu glas do nje. Sram te bilo. Tako se sa nepoštovanjem ponašati prema starijem od sebe, pa još tako elegantnom, urednom, doteranom. Kad si se poslednji put pogledala u ogledalo? Izgledaš ko vandrokaš! Ni ja ne želim da mi niko sličan ovoj kreaturi bude ni blizu. Ma ne želim ni vazduh da delim sa takvima.
  • Napoleonov tron
    O vidi ko nam se to javlja. Vampir glavom i bradom. I ko mi kaže da sam ko vandrokaš. Pa ti ni sama ne znaš značenje tog izraza. Da znaš znala bi da su sve skitnice tvog doba na tebe natakarile sve što su mogle i našle iz starog Egipta, Rima i Persije i nadžidžali te do neukusa. Ona sujetna spodoba od metar i žilet visine koja je umislila da je najveći od najvećih je svoje usko dupe i mogao da spusti na nekog sličnom tebi, pri tom misleći verovatno da ga to još više uzvisuje. Koja zabluda. Kao i ti, koja čamiš u tami ovog mesta i on je završio sa pogledom na pučinu sve se nadajući da će opet zasijati kao na početku.
  • Nisam ni očekivala da će prostakuša poput tebe da zapamti moje ime, Ampir, brecnu se ova na nju.
  • Jaka si mi ti pa mustra da bi ona zapamtila ime koje i nije neko, začu se novi glas.
  • Ehej, evo je i udavača. Baš sam se pitala kad ćeš ti da progovoriš. Taman posla da ne budeš u nekoj čorbi mirođija. Pomislila sam da si se udala jer, eto, tvoje ime znam, Bidermajer. A možda da te zovem građanski vampir? Pardon, Ampir. Jer ličiš na ovu napirlitanu mada istini za volju moram da priznam da si ipak skromnija - reče kolonijalna.
  • Dakle ti kolonijalna...ma nemam reč kojom bih mogla da izrazim koliko mi smeta tvoj neobuzdani jezik i ti tvoji glupi nadimci kojim nas sve ovde čašćavaš. Mene si našla da zoveš udavača!! Mene! Koja sam krasila malte ne sve buržoaske kuće širom Evrope, a i sveta ako baš hoćeš. Ko si ti da nama svima iznalaziš mane? Neću ni ja da mi ovaj predmet, šta li je već, zagađuje svojim prisustvom prostor u kojem dišem.
  • E pa za razliku od svih vas, kako sebe volite da vrednujete, uvaženih, ja veoma dobro znam ko sam i kakvog sam porekla. Čak više, nemam poput vas kratko pamćenje, a i znanje mi, za razliku od vas, ne manjka. Nije mala stvar biti stvoren još u osamnaestom veku, što mi daje za pravo da sam starija od pojedinih među vama - javi se opet kolonijalna. Ja vrlo rado, čak mi je i čast, želim da delim svoj prostor sa uvaženom, nadam se samo goščom, za razliku od svih vas.
Neke se nisu ni javile što vrlo cenim, premda bih veoma volela da čujem šta misli o pridošlici naša sustanarka Cotage. Nekako verujem da ona ne deli vaše mišljenje sa vama.
  • Ne, naravno da ne delim. Dobro si primetila kolonijalna. Žalosno je da je same nisu malo bolje pogledale i prepoznale, jer onda ne bi dale toliko svojim jezicima na volju. Premda, ne sviđa mi se ni tvoj način ophođenja prema njima kolonijalna, tim pre, što i sama kažeš da poseduješ znanje, trebalo bi da znaš da pocenjivački stav u odnosu na bilo kog, nikako ne uzdiže onog koji ga koristi.
Ulazna vrata su ponovo zaškripala i isti čovek je ušao unutra. Prišao je predmetu koji je spustio pre nekoliko trenutaka i naglas izgovorio; Hajde malena. Ideš iz ovih stopa pravo u etnografski muzej. Tamo ćeš biti eksponat u novoj postavci nameštaja kroz vreme. Stručnjaci su rekli da si raritet. Ručno si rađena, od starog hrastovog drveta i najstarija si od svih ovde prisutnih stolica - izgovori čovek naglas, nežno u rukama iznoseći u ruci malenu šamlicu i lagano zaključavajući vrata iza sebe.
U skladištu je ostao muk. Poređane stolice raznih stilova su ćutale. Iz udaljenog ćoška se čuo tihi šmrk. Neka je plakala.
  • Šta je sad? Ćutite. Plačete? Niste prepoznale svog pretka vi velike sjajne, zlatne, pozlaćene gospođe? Niste udostojile izrazom poštovanja nekog čiji ste pomotak već ste ga osule paljbom nedostojnom sveg vašeg zlata, ukrasa i nazovi lepote.
Lepo ste pokazale kako se ponaša onaj ko zaboravi svoje korenove, svoje poreklo i kad se sroza do običnog skladišta dok je malena šamlica završila svoj put u muzeju.
A vi, ja, gde ćemo mi završiti, naglas je upitala stolica  kolonijalnog stila? Ko zna. 
Možda ako budemo imali nazovi sreću u stanu nekog novokomponovanog tajkuna, ili možda na nekom otpadu gde će nas kao sekundarnu sirovinu jednog dana pokupiti neke Romske ruke.
Lično, volela bih da se meni desi ovo drugo, jer će neka gladna usta imati topao zalogaj, umesto da se neka zadrigla, možda pijana zadnjica trlja o moje sedište.


недеља, 03. септембар 2017.

Drumovi, oni i ovi

            

    
     
Kiša je dobovala nesmanjenom žestinom po vetrobranskom staklu automobila. Iako uključeni na najjače, brisači su jedva stizali da uklone vodu i omoguće dobru vidljivost. Auto se blago zadrmao na krivini od udara bočnog, zapadnog vetra.
Čudno je ovo vreme u aprilu, a sve je već ozelenelo, prošlo joj je kroz glavu dok je smireno vozila mali auto drumom, ka velikom gradu, žureći da stigne u zakazano vreme, za okončanje ugovorenog posla.
Eh kad bi bar proširili ovaj drum. Od kad postoji i od kad zna za njega, a spada u međunarodni put, on je ovakav. Uzak, sa puno rupa, sa kanalom pored obraslim u gustu šaš ili šikaru koji se, kad padne sneg ne vidi. 
Mogla je jednom da završi u kanalu, jedne zimske večeri kad je stala da bi skinula sneg sa vetrobranskog stakla koji brisači nisu mogli da obrišu jer je mećava bila izuzetne jačine. Nigde nije bilo oznake za neki ispust ili omanji parking  pored puta i samo osećaj da vozi veoma lagano i oprezno je spasao da se zaustavi tik uz sam kanal, prekriven debelim, ravnim snegom iz kojeg je izvirivala jedna perjanica suve trske. Sumrak se tek bio spuštao, ali je sivilo neba svojom bojom dodavalo tminu i smanjivalo ionako lošu vidljivost.
Sećanje joj pomuti pljusak po vratima sa njene strane. Jedno veliko vozilo je upravo preticalo kroz kišnu zavesu. Ispred nje je drumom grabila drumska krstarica, nedozvoljeno velikom brzinom, neprimerenom ni uslovima na putu, ni samom putu.
Setila se jednog dalekog druma kojim se vozila pre jedne decenije.
Kako vreme leti, promrmljala je sebi u bradu.
.....

Ulice Otave su bile čiste, bez snega, kao da je leto, a ne januar mesec. Koliko jutros su na kanalu Weather&Umbrella javili da je temperatura sa windchill-om -23 stepena Celzijusa. Putovala je za Toronto, autobusom, sama, da provede Božić sa svojim rođacima koji su živeli tamo.
Njen sin se brinuo kako će to sve proći, s obzirom da ona nije znala nimalo dobro engleski jezik.
"Kako ćeš se snaći ako iskrsne nešto nepredviđeno" - pitao se on naglas. Ona se nasmejala i rekla da će kako drugi tako i ona.

Za jedan prilično veliki i razuđen grad, uz to prestonicu jedne velike države, učinilo joj se da je autobuska stanica u Otavi manja od one u Beogradu, nekako neugledna i dosta mračna. 
 Imala je karte za putovanje autobusom čuvene autotransportne kompanije Greyhound.
Karte se predaju vozaču ispred ulaska u bus. Isto kao i kod nas, prošlo joj je kroz glavu.
Brzo je našla svoje mesto, sa leve strane, do prozora.

Krenuli su odmah po ukracavnju putnika kojih nije bilo mnogo, negde oko dvadesetak.
Preko puta nje, na dva sedišta razbaškario se jedan Indus, sa ovećim belim turbanom na glavi i u tradicionalnom indijskom odelu, kojem nije mogla da proceni starosnu dob. 
Mora da je Sik, zbog tog turbana, mislila je i ostala ne malo  iznenađena kad je videla da je izuo svoje sandale, sa tankim isprepletanim kajšićima, skinuo čarape i ostao potpuno bos. Zatim je ispružio svoje duge noge koje su dopirale do sedišta tik uz njeno, zatvarajući tako prolaz između, u sredini autobusa. Najudobnije, valjda, koliko je mogao se oslonio na savijenu ruku i zaspao iz mesta, pre polaska autobusa iz stanice.
Vozač je po prijemu putnika krenuo kroz autobus nudeći slušalice putnicima.
Ona nije uzela. Nisu joj trebale, smatrala je. Ali...

Autobus je krenuo i veoma brzo se obreo na autoputu što je dovelo do zaključka da se autobuska stanica nalazi negde na obodu Otave ili blizu autoputa. To je moglo i da ne bude tačno jer su u Otavi postojale posebne ulice kojima su prolazili samo autobusi za prevoz putnika i taksi vozila, a koje su veoma skraćivale i ubrzavale putovanja kroz grad.
Sneg se beleo duž puta kojim su prolazili. Vozač je uključio film, "Spajdermen", što je ražalostilo. Shvatila je da su slušalice koje je delio, tačnije prodavao za 1 dolar, bile neophodne da bi film mogao da se gleda na malom TV prijemniku koji se nalazio na poleđini sedišta ispred nje, da bi se čuo i ton. Ona je već dugo imala želju da gleda taj film, ali očigledno je da ovo nije bila ta prilika.
Skoro da se nasmejala naglas setivši se jednog crnog vica apropo situacije; Ima sliku, nema ton.

Usredsredila se na posmatranje krajolika kojim su prolazili. 
Primetila je da put ima tri kolovozne trake samo u jednom smeru dok saobraćaja iz suprotnog smera nije bilo. To je ne malo začudilo.
Sa njene leve strane prostirala se ravnica dok je na desnoj strani bila šuma, uglavnom bilogorična, ogoljenih, velikih stabala prekrivenih snegom. Mnogo suvog, starog i oborenog drveća je bilo između stabala tih šuma pored kojih je autobus prolazio.
U jednom trenutku je u daljini videla automobile sa leve strane kako voze u suprotnom smeru u odnosu na njen autobus. U trenu je shvatila. Postojao je poseban autoput za saobraćaj u suprotnom smeru koji je išao istom trasom kao i put kojim se kretao njen autobus, ali je razdaljina između njih bila ogromna.
U Kanadi je, njoj je tako izgledalo, sve bilo ogromno.
Upravo su prelazili preko mosta velike reke koja se zvala Misisipi.
Kako ovde Misisipi, pitala se, kad je to reka dole, u Americi?
Reka je, videlo se, nosila ogromnu količinu vode. Bila je duplo šira od Dunava, nadošla, mutna, sa pokojom santom leda koja je plutala po površini nošena jakom strujom.

Začudilo je i saznanje da nigde nije videla neko selo, varoš pored druma. Tek po koja velika farma, sa uglavnom velikim, visokim, crvenom bojom obojenim ambarom i obaveznim tornjem za vodu ili struju. 
Ponegde je videla i omanje korale u kojima su po snegu trčkarali konji u veseloj igri dok su im se grive vijorile nošene vetrom.

Autobus je klizio drumom. Nigde se nije zatresao, a koliko je videla kroz prozor, jer je vozio srednjom trakom, drum je bio ravan kao tepsija.
Uskoro su skrenuli na jedan sporedni put. Videla je sa leve strane vodu i mislila je da je neka reka opet tu, negde blizu.
Zaustavili su se pored jedne u belo obojene oveće kuće na kojoj je bila oznaka “Loge Cabin Restaurant”.
Nešto kao krčma, kafana, gostionica, prošlo joj je mislima. I bilo je.
Odmah, preko puta gostionice bila je obala  velike reke koja je virila kroz velike krošnje ogolelih grana velikih javora i hrastova. Na granama su po gde gde još visili žuti, sasušeni listovi koji su joj pomogli da ih prepozna.
Pauza je trajala dvadesetak minuta, koliko je bilo dovoljno da se putnici osveže.
Seća se, kupila je jedan, veliki čokoladni mafin i zatražila je šolju kafe. Konobarica joj je rekla da je self servis, znači da se usluži sama.
Opet se začudila kako će platiti kafu, kad je bilo dozvoljeno da sipaš iz bokala koliko god hoćeš puta?
Uzela je svoj mafin grickajući ga i uživajući u čoko čipsima kojim je bio ispunjen. Srkutala je kafu sitnim gutljajima posmatrajući kroz prozor ulaznih vrata pored kojih je stajala, reku preko puta, koja se videla kroz krošnje drveća. Bila je tamnomodre boje, kao more.
Vozač je pratio da li su se svi putnici okrepili i kad je video da su svi završili i platili, zajedno su napustili tavernu.
Veoma brzo, na horizontu su se ukazali neboderi Toronta i uskoro je sa svoje leve strane pročitala natpis; Mississauga.

..... 

Putokaz je pokazivao skretanje na most preko Dunava. U daljini su teški sivi oblaci lebdeli na horizontu. Usporila je auto pokušavajući da izbegne poveću rupu pored same ivice bočne drumske linije.
Uhhh, kad li će naši drumovi biti kao drumovi u Kanadi. Bolje bi mi bilo da sam išla autobusom, manje bih se truckala. Ili ne bih. Ali svakako bih bila opuštenija, razmišljala je dok se lagano usporavajući sasvim brzinu približavala prvom gradskom semaforu na kojem je svetleo crveni signal.
Kako bi mi dobro došla sad jedna topla kafa, za trenutak je promrljala uzimajući flašu sa vodom da utoli žeđ.
Kiša je i dalje lila niz vetrobransko staklo, sad već, kao iz kabla.

PS: Fotografije  su sa Google





петак, 28. јул 2017.

Eh, da mi je..




#onokad ti jedna reč bude inicijalna kapisla pa sedneš i iznedriš ove redove :D


Eh, da mi je..

Evo dajem svojem  jeziku na volju.
pa  lajem i grdim, nek  vetar raznosi.
Ja hoću za sve nas, neku zemlju bolju
gde nam ljudi nisu gladni, bedni, bosi.

Gde paze birani  šta  i kako rade.
Ne kradu, ne lažu, obećanja drže.
 U zemlju ulažu i u mlade ljude
i gde neizvesnost nikog ne rastrže.

Eh da mi je tako briga bilo ne bi.
I ne bismo ovde živeli ko roblje,
jer poglavar prvo dobro misli sebi,
a za nas je samo odredio groblje.

Strahovladom vlada državicom ovom.
Glave svi pognuli, sopte, ćute, trpe.
Nek ne bude gore, nek su bar pod krovom,
ulizice aminuju vredno ljubeć skute.

Ropće gradska sirotinja zanemelo čeka
da im neko drugi promene donese.
A seljak se pita hoće li za veka
da mu bar jedanput država prinese.

Jer da nema kravu, hraniteljku svoju
i on bi se možda uzdo u velikog vođu.
Sanjao bi neku bolju sudbu svoju
i čekao da i njemu bolji dani dođu.

Nemam ni ja mnogo, al' imam bar glavu
znanja vazda žednu ko bunar bez dna.
Da umem, da mogu, ne za pustu slavu
Eh da mi je barem, samo krava jedna.



среда, 12. јул 2017.

Smrt je ista za sve





Šta vi ustvari hoćete kad se sećate samo mrtvih, svojih?
Kao da u smrti ima deljenja na moje, tvoje, tuđe.
Kao da kosa bira travu kad kosi livadu.
Kao da su tvoje pesme tužbalice lepše od njegovih ili mojih,
 kao da su meci za oranje i setvu oruđe,
a groblja parkovi za promenadu.

Šta vi ustvari hoćete kad delite tugu, na njihovu, moju i tvoju?
Za onima koji stradaše od bezdušnika krvi žednih.
Čiji dželati nisu narodi već ljudi zveri, neljudi.
Zar planeta postoji samo za decu njegovu, tvoju il' moju?
Zar nema među vama, nama i onima, poštenih i vrednih?
I zar svima On jedan ne sudi?

Šta vi ustvari hoćete kad delite ljude na moje, njihove, vaše?
Na krstaše, troprstaše i klanjajuće glave,
ispod čije kože je meso i krv, iste crvene boje.
Je l' vas to vrag, đavo il' šejtan pozvaše
da smrt i tugu pretvarate u slave
svih bahatih i bezumnih koji se Boga ne boje?

Zar nije tuga jedno ime za sve kojih nema više?
Zar nije zverstvo kad zver ubije tvog, njihovog il' mog?
Zar se suze majki razlikuju po veri ili po boji?
Zar u polju samo jedan cvet miriše?
Nije li na nebu samo jedan Bog?
I zar ne možemo biti samo ljudi i svoji?

Jedno je nebo iznad svih nas!
Jedno nas sunce greje i mesec osvetljava noći.
Jedna zemlja pokriva mrtve i tvoje i njegove i moje.
I zato nemoj da u brojanju tražiš spas,
od tuge za onima koji nikad neće doći.
Ne deli više mrtve na njegove, moje i tvoje!



петак, 05. мај 2017.

Gde je nestao Peconi?




On je bio siroče. Pronađen na ulici jednog ranog, prohladnog jutra pred Đurđev dan. Stajao je onako mali, goliždrav, nesigurno na tankim nogama. Izgledao je sasvim iscrpljeno. Donesen u domaćinstvo mnogo dobrih ukućana i stanara odmah je postao mezimac. Ona ga je hranila iz ruke, jer sam nije mogao. Nije ni znao. Spremala je posebne obroke samo za njega i nikom, ali baš nikom, nije dozvoljavala da mu priđe.
Malo su se ostali ukućani čudili tome jer, po prirodi, nije bila sebična, ali niko se nije bunio. I svi su virili iz svojih skrovišta, svojih mesta  da vide šta se dešava sa pridošlicom koji je dobio nekako grandiozno ime, Petronije. Međutim, ona mu je tepala i zvala ga je Peconi.
Svakodnevno bi ga šetala vrtom i mazila sve vreme, ne znajući da je izazivala osećanje ljubomore kod ostalih ukućana. Kako je Peconi bio mali, niko se nije bunio. Znali su da mu je nega potrebna da raste i da postane jak i snažan, da bi se lepo uklopio u društvo. Osim tog, svima je bilo žao što je siroče, a opet, dobro je bilo da ga je baš ona pronašla, da je postao njen.

Dani u maju postajajali su duži i vreme je išlo na ruku svima. Život se odvijao nesmetano i svi su nekako skladno provodili dane, mali Peconi posebno.
Čak je dobio samo svoje mesto ispod vinjage, svoj dom gde bi se pred veče brzo sklanjao i vrlo brzo tonuo u san. Ništa mu nije nedostajalo.
Postao je miljenik svih stanara kuće i vrta.
Znao je da hoda onako gegavo svuda, da zaviruje u svako ćoše, da se stopi sa okolinom, pa su oni, njemu najbliži u tom trenutku, krivili vratove ne bi li videli šta radi, dok bi ostali , koji ga ne vide zapitkivali;
  • Gde je sad? Šta radi? Pazite da ne zaluta! Neće znati da se vrati.
Dok se on šetao slobodno uzduž i popreko ispred kuće i celom baštom, čuvari su dobili narebu da ga ne taknu, ili ne daj Bože plaše. Čuvari su u to vreme bili Melanija, zvana Meli i stari, dobrodušni Srećko.
Nije bilo problema ni sa jednim od njih, ako se zna da je Melaniju u sve tajne kuće i vrta uputio iskusni Srećko jer je i ona došla kao veoma mala. Samim tim je poprimila njegove i navike i ponašanje. Ne samo stog što ga je imitirala, već zato što je on bio stalno uz nju.
On je nju jednostavno zavoleo od prvog dana. Onako malecka, pufnasta, bela, sasvim ga je očarala. Posebno je bio srećan kad je dobila svoju ogrlicu sa praporcem pa je mogao da je po zvuku prati gde je, ako bi mu se izgubila iz vidokruga.
Kao najstariji stanovnici kuće i vrta i posebno privilegovani mestom u glavnoj kući, uživali su poseban status, ali imali su i posebne, veoma značajne zadatke.
Nije bilo lako biti čuvar kuće i pogađate sad već, Čudesnog vrta. Posebno kad si morao da zatomiš svoje prirodne instikte, kao Melanija npr. No, ona je bila naučena disciplini i samo je iz daljine pratila malog Peconija.

Ovaj je, kao da je znao, često dolazio do mesta na kojem se ona sunčala, obigravao oko nje, začikivao je, pozivao u igru. Ona ga je gospodstveno odbijala, vrlo često znajući da mu demonstrativno okrene leđa dajući mu na znanje da joj je dosadan, da je ostavi na miru da uživa i toplim zracima majskog sunca.
Peconi bi uporno pokušavao da je zaintrigira, neprestano šetkajući oko nje, u krug, ali Meli bi ostajala dosledna.
Blaga bi često pratila taj njihov međusobni "dijalog" sa strane, da je ne vide. Kad bi videla da je Melanija ostala čvrsta i da nije podlegla svojim instiktima, izlazila bi iz kuće, prilazila bi joj i pogladila bi je po leđima govoreći joj tiho da je mnogo voli i da je ponosna na nju.
Umela je Melanija da bude i džangrizava, posebno glede češkanja ili maženja jer nije baš rado dozvoljavala da je glade. Znala je ponekad da jasno svojim držanjem stavi do znanja da je se svi klone.
Ruku na srce, Meli i nije baš bila neka umiljata živuljka. Jednom ćemo i o tome.

Tako je Peconi rastao i uživao svu slobodu i poseban tretman u Čudesnom vrtu.
Ujutro bi ga sačekao pun čanak sveže vode i hrane, posebno za njega spremljen. Svakog jutra bi ga Blaga mazila, češkala, nešto mu pričala, a ponekad bi ga i nežno poljubila u glavu, kad bi došao njoj, blizu stola za kojim je ona volela da pije svoju ranu, jutranju kafu.

Blaga je imala običaj da svaki dan, nevezano sa vremenske prilike ili godišnje doba, ujutro, obilazi stanovnike Čudesnog vrta. Da vidi kako im je, treba li ih još pokriti ako im je hladno, treba li ih zaliti, nahraniti, pomaziti. To je bio, svi su znali njen ritual.
Nije polazila u obilazak uvek sa jedne strane. Ne. Nikad nisu znali kog će prvog obići. Tek posle obilaska bi odlazila i spremla sebi kafu i ako je bio lep dan, uvek bi je pila ispod jabuke zelenike, stare Greni Smith, odakle je imala pogled na sve i svakog u Čudesnom vrtu.
Vrlo brzo je i Peconi znao da joj se pridruži u tom njenom jutarnjem meditiranju.
Čim bi pojeo obrok koji mu je ona spremila, napio se sveže vode, dolazio bi po, kako je Blaga znala da kaže, svoju dozu ljubavi. Dolazio bi da ga Blaga pomazi.
Svi su gledali njih i niko nije bio ljubomoran jer su svi oni već dobili svoju dozu ljubavi za to jutro i taj dan.

Peconi je izrastao u lep primerak svoje vrste. Čulo se kako mu Blaga govori;
  • Sad si već veliki dečko. Uskoro ćeš da juriš devojke i ni jedna ti neće odoleti.
Bilo je rano jutro i svi su sa nestrpljenjem očekivali da se Blaga pojavi u vrtu. Pogledavali su jedni na druge i opominjali jedno drugo ako je nešto neko zaboravio.
Kao i uvek Larisa je vodila glavnu reč. Niko se nije bunio zbog tog. Bila je najviša i mogla je vidi šta se dešava u najudaljenijem delu vrta. Mnogi su govorili da je Gvozden viši od nje i da bi on mogao da preuzme dužnost tog, nekog, glavnog među njima. Gvozden bi uvek džentlmenski otklonio od sebe te razgovore, uvek govoreći da je ženska ruka ona koja sve vidi, ali da će joj on uvek rado izaći u susret i pomoći u ovom drugom delu vrta, gde Larisa iz svog ćoška nije mogla da vidi jedan budžak, nedaleko od Tadije.
  • Jeste li videli Peconija, pomalo vrištuckavim glasom viknula je Larisa? Nigde ga nema, a Blaga je završila obilazak i uskoro će stići sa svojom kafom. Nije li se sakrio kod tebe Tadija?
  • Ne, nije dolazio od jutros. Juče smo se družili. Govorio mi je da sprema iznenađenje za Blagu.
  • Iznenađenje? Kakvo? Je l ti rekao o čemu se radi?
  • Pitao sam ga, ali nije. Kaže, onda to ne bi bilo iznenađenje.
  • Ja sam juče videla onog velikog, dlakavog, zrikavog pacova iz susednog dvorišta. Onog, što uvek dolazi da pojede ostatke Selenine večere, oglasila se mala, čačanska višnja Ljubinka. On nedaleko od mene, ima rupu kroz koju često izviri i kad vidi da nema Melanije ni Srećka na straži, istrči i brzom brzinom pojede sve ostatke hrane iz Selenine posude.
  • Ti bi gospođo mogla da pojedeš svoju hranu, a ne da je ostavljaš nezvanim gostima, obratila se Larisa ježici Seleni viknuvši iznervirano. Malo li je što imaš stan, hranu, zaštitu, ne samo ti, već i podmladak ti, već se neodgovorno ponašaš prema Blaginoj brizi za tebe. A šta ako je taj uljez, ta pacovčina, za koju Ljubinka kaže da je ogroman, ne daj Bože uradio nešto Peconiju?
  • Čuj Larisa, znam da si ljuta na mene jer me nije bilo jedno vreme u Čudesnom vrtu i jer sam odavde otišla bez reči. Za to ima objašnjenje, ali nećemo sad o tome. No svakako, nema potrebe da se toliko žestiš uvek i uglavnom na mene, oh pardon i na Melinu, koju uzgred zoveš Radivojka, a ima baš lepo ime, a i sumnjam da bi se Blagi dopalo da zna da nas pokrštavaš Larisa.
Draga moja Larisa, ja ne ostavljam hranu namerno jer to hoću, već jednostavno ne mogu da pojedem svu količinu koju Blaga servira. Kako sam veoma zauzeta svojim malim ježićima, bebcima, nemam vremena da pojurim tog pacovskog lopova, ali evo, obećavam da ću od sad gledati da ga uhvatim. Uostalom, gde su Melanija i Srećko? Nisu li oni zaduženi za čuvanje Čudesnog vrta?
  • Jesu. Ali Čudesni vrt je naš dom i svi mi treba da pazimo jedni na druge. Ne može Blaga sve sama, a ni Meli i Srećko ne mogu, sve i da hoće, da budu dežurni 24h.
  • Peconi, Peconi, zaorilo se iz mnogih grla!
  • Koliko juče sam ga video na krovu kuće, a mislim da je bio i kod Toze, ljubičastog jorgovana, odakle je virio u susedno dvorište, oglasio se vrabac Živko.
  • Eh ti matori poklisaru. Tebi ništa ne verujem. Po celi dan bazaš kud stigneš. Nikad nisi kod kuće, obratila mu se Larisa. Neko je definitivno oteo Peconija.
  • Iju, otmica, vrisnula je kajsija Vaska! Moram da upozorim moje podstanare, Milana i Milenu. Upravo su se doselili i planiraju da...
  • Ajde, de, ne drami, prekinula je u pola reči Larisa. I ko su ti sad ti Milan i Milena? I kako ti smeš da uzimaš podstanare u Čudesni vrt bez Blaginog znanja?
  • To što ti Larisa ne znaš za to, ne znači da ni Blaga ne zna, odbrusila joj je uvređeno Vaska.
  • Devojke, devojke, polako, budite dame. Bez prepirke, moliću, oglasio se Gvozden. Da pitamo naše drugare preko ograde, iza zida. Možda je Peconi kod njih.
  • Bravo Gvozdene, uvek imaš pametan predlog, reče badem Cvijan. Ajde, Ćira je najbliži, nek on zovne Blagoja, Dalibora i Radoslavu.
  • Ćiro, Ćiro - viknu Larisa!
  • Larisa, koliko puta sam ti do sad rekao da me ne zoveš Ćira. Moje je ime Ćirilo, a Ćira me zove samo Blaga i to u retkim trenucima i najčešće kad se šali sa svojim malim milim. Oni još ne znaju ko je bio Ćirilo, ali znaju ko je Ćira. Junak iz komedije "Pop Ćira i pop Spira", književnika Stevana Sremca. To sam ti sad rekao Larisa i neću više. To što si Ruskinja, ne oslobađa te odgovornosti da ponešto ne naučiš o svakom od nas, jer svi ovde živimo u ovom Čudesnom vrtu zajedno.
Je l znaš po kome si ti dobila ime Larisa? Po glavnoj junakinji romana "Dr Živago", ruskog pisca Borisa Pasternaka.
  • Dobro, izvini Ćirilo – reče Larisa. Molim te, pitaj ove iza zida da li su videli Peconija. Otet je! Nigde ga nema ovde među nama.
  • Čuli smo te Larisa, doviknuo je Blagoje umesto svih. Toliko histerično vičeš da si probudila celu ulicu. Ne, niko od nas nije video Peconija. Tačnije, bio je vrlo kratko do Marina, jutros, pred zoru, i čudi me da ga ti nisi primetila, ako se zna da ti je Marin prvi sused.
  • Mora da sam čvrsto spavala – sad vež tužno i skoro šapčući izgovorila je Larisa. Šta ćemo reći Blagoj? Evo je, nosi kafu i ogleda se.
Blaga je laganim pokretima spustila mali poslužavnik sa njenom šoljicom za kafu na stočić i radoznalo se okrenula oko sebe, a zatim je viknula;
  • Peconi! Gde si? Peconi!
Kad je videla da ga nema, brzo je prišla mestu gde je bila njegova kućica i videla da je ova prazna.
  • Srećko! Meli! Gde je Peconi?
Srećko je istrčao na gromki poziv svoje gazdarice napolje i krenuo da brzim korakom čestari kroz vrt njuškajući i tražeči Peconija.
Melanija se lenjo, gegajući se u hodu, pojavila na vratima kuće, žmirkajući. Videlo se da se tek rasanjuje i da nema pojma ni gde je, ni šta je, ni što Blaga viče.
  • Melanija, ako si ga kojim slučajem povredila.... zaustila je Blaga.
Melanija je sad, na zvuk šištavog Blaginog glasa bila razbuđena i uznemireno je krenula za Srećkom.
Blaga je i dalje hodala nervozno i brzo kroz vrt, zavirujući u svaki ćošak. Na kraju je iznemoglo sela u stolicu i pogledala u šoljicu hladne kafe, izgovarajući poraženim, tužnim glasom naglas samo dve reči; Nema ga.
Umornim hodom se uputila u pravcu kuće. Stanovnici Čudesnog vrta su gledali za njom tužnim, laganim lelujavim pokretima svojih grana.
  • Heeej narode. Kakav je ovo mir. Šta se dešava - oglasila se zvonkim glasom Melina koja se upravo probudila?
  • Tražimo Peconija. Nestao je gospođice frajlice - jetko joj se obratila Larisa. Da li se vaše gospodstvo lepo naspavalo i blagoizvolelo da se uključi u svakodnevni život ovog mesta kojem i sama pripada, a što često zaboravlja.
  • Oladi malo Larisa - ledenog glasa joj se obrati Melina. Ne gubiš vreme da me opleteš, ali o tome ćemo drugi put.
Živko, šta se ti praviš lud? Juče si skoro celog dana podučavao Peconija raznoraznim tehnikama, pričao si mu o er liftovima, šta god to značilo, a sad se praviš nevešt. Ti si jedino krilato stvorenje među nama i imaš samim tim sposobnost da brže i bolje od nas saznaš ko je oteo Peconija. Nikako ne bih volela da nam se Blaga sekira, a da od svega bude; tresla se gora, rodio se miš! Predlažem da ti ispitaš stvar i da nam svima javiš šta se desilo Peconiju? Da li se predlog usvaja?
  • Usvaja se, zaorilo se Čudesnim vrtom.
  • Dakle Živko, na posao. Ti si glavni inspektor u ovom slučaju – reče Melina i okrete se Larisi. Nisam čula da si se i ti saglasila? Uzgred, računaj da ćemo jednog dana morati da se lepo izrazgovaramo ti i ja i da vidimo odkud u tebi toliko odbojnosti prema meni? Koliko znam, ja nisam ni tvoju senku ugrozila.
Larisa nevoljko klimnu svojom glavom, malo razočarana jer joj je na neki način Melina "ukrala" primat.

Dan je prolazio sporo, a od Peconija nigde ni traga ni glasa. Blaga je mnogo puta izlazila u vrt bezuspešno ga dozivajući, prazneći i puneći njegove posude sa hranom. Srećko i Melanija su se postiđeno sklanjali sa njenog puta osećajući da su kao čuvari zatajili.

Veče se spuštalo i Čudesni vrt je lagano tonuo u nemiran san. Živko se nije vratio, a svi su ga željno isčekivali sa vestima o nestanku najmlađeg među njima, o Peconiju.

Svanulo je neko turobno jutro. Par sivih oblaka vuklo se nebom zaklanjajući sunce. Larisa se trgla iz sna, umornija no što je bila kad je zaspala. Spavala je rastrzano. Sanjala je da je Peconi zove upomoć. Tiho se obratila Roksandi.
  • Spavaš li?
    Ne. Oka nisam sklopila. Iako sam ja tek od skoro ovde i meni je teško pao nestanak mališe.

  • Kog mališe – začuo se Živkov glas. Koliko ste svi kao dobri drugari između sebe, toliko se ni malo ne razumete u ptice. Jer nećete da se razumete. Pobogu, pa Peconi je golub, uzviknuo je, našta su se mnoge glave okrenule u njegovom pravcu, rasanjeno.
  • Šta hoćeš da kažeš Živko tim Peconi je golub! Svakako da sam znala da je golub – oglasila se Vaska. Zar bih ponudila Milanu i Mileni, koji su takođe iz roda golubova, gugutke, svoju krošnju za stan, da sam baš velika neznalica?
  • Ti si možda i znala, ali ovi ostali baš i nisu. A kako to da vam nije palo na pamet da je Peconi porastao? Sasvim dovoljno da može da živi sam, da osnuje porodicu, da je možda odleteo?
  • Odleteo - zaorilo se vrtom!
  • Ko je odleteo Živko- oglasila se mala delišes jabuka Radoslava iza zida? Zašto ste se razgrajali ovako rano? Probudićete Blagu.
  • Blaga je već budna i upravo dolazi u vrt - tiho je promrljala Larisa.
Svi su se okrenuli u pravcu ulaznih vrata na kući odakle je već dolazila Blaga ogledavajući se i dozivajući gromoglasno;
  • Peconi! Peconiiiii!
Tog trenutka, niotkuda, bar su svi imali upravo takav utisak, poznati lik se pojavio i laganim pokretom sleteo na sto za kojim je Blaga svakog jutra pila kafu. Šeretski je nakrivio glavu i pogledao u njenom pravcu dok je ona iznenađena gledala u njega, onako ponositog, kako čvrstim koracima gazi po stolu, praveći pokrete kao kad se udvara golubici. Blaga se nasmejala grleno prilazeći stolu i naglas govoreći;
  • Mangupe jedan. Dobro si me uplašio. A ti? Samo si dovoljno porastao, što je meni promaklo dok sam te mazila svakog jutra. Možeš da letiš, a ja sam mislila da si još uvek ono moje malo ptiče koje sam našla napušteno, ispalo iz gnjezda, na travnjaku, ispred susedne kuće. A možda si se i zaljubio?
  • Peconi, je l sam ti rekao da će Blaga znati razlog tvog iznenadnog odlaska javio se Živko ovom. Od nje i kad bi hteo ne možrš da sakriješ ništa. Ona voli sve nas u ovom Čudesnom vrtu i pomno prati šta nam se i kad dešava. Doduše, nesporno je da si ti uspeo da je obmaneš pa je ona prvo posumnjala da si otet. Nije ni slutila da te je ljubav naterala da koristiš krila i da poletiš. Da nije ljubavi, ti bi zauvek ostao šetač po vrtu, a ovako, sad ćeš biti letač i povremeni posetilac.
Ne boj se! Neće ti Blaga zameriti. Važno je da si živ i zdrav i da te "otela" jedna lepa mala golubica. Ne budi cicija, upoznaj nas sa njom.
A tebi Tadija, svaka čast. Umeš da čuvaš tajnu - reće Živko crnom dudu Tadiji. Nije ni čudo da te Blaga posebno ceni. Eto i Peconi, naš mališa, je samo tebi poverio tajnu da je naučio da leti zahvaljujući jednoj sivoj, gracioznoj gospođici golubici sa kojom se sastajao u tvojoj krošnji.
    Peconi ga pogleda ispod oka i nastavi da se vrti u krug gučući i gledajući u Blagu veselim, sjajnim, živim očima. Ona je gledala u njega zadivljeno, smeškajući se srećno i zadovoljno.


четвртак, 04. мај 2017.

Zatvoriti ili odškrinuti vrata, pitanje je sad?



Postoje neki čudesni praškovi za koje kažu, da mogu mesto koje se otkinulo, pocepalo, iskrzalo, sastave tako da se ivica koja je popravljena, zaštopana, umetničkim vezom sastavljena, ne vidi. Čak i kad se u to dobro zagledaš. Međutim, sasvim sam sigurna da još nije izmišljen lepak, čarobni prah, lem, reč, šta već, koji može da zakrpi, popravi prijateljstvo, ili vezu, kada se jednom prekine.
Kad zatvoriš neka vrata iza sebe, možeš ih ponovo otvoriti, nije sporno. Iako naš narod ume da kaže; Istim putem se ne vraćaj!
Verujem da su ovo rekli zbog pozitivnih razmišljanja jer, valjalo bi čovek da što više vidi, sazna, upozna. Znači, ne odnosi se to baš i samo na ljude sa kojima si bio u kontaktu, pa sad kao ne treba ti oni više, niti ti njima jer kad je kraj, onda je kraj.

Možda, reći će neko, možda i može da se nastavi tamo gde si prekinuo, ako oprostiš, ako zaboraviš.
Nije sporno oprostiti jer kako je ljudski grešiti, isto je ljudski i oprostiti. Mada i to je ponekad mnogo teško, posebno ako smo nečijom krivicom izgubili nekog sebi mnogo bliskog, dragog, nenadoknadivog.

Onda, i ako oprostiš smeš li sebi da dozvoliš neobazrivost da to ode do zaborava?
Jer, ako i zaboraviš, nećeš li sebe dovesti u situaciju da ti se ponovi već viđeno?

Ima naš narod još jednu izreku koja veoma oštro kaže; Jednom izdajica, uvek izdajica!
To je, iskustveno gledajući, mogućnost da onaj, koji je, iz sebi znanih razloga, izdao onog kojeg je voleo, izdao prijatelja, izdao svoj narod, možda svoju zemlju.

Ali postoje olakšavajuće okolnosti, reći će neko, viši cilj neki, sopstveni život, zbog kojih je taj učinio delo izdaje.

Ne sudim i ne merim nikom. Nije moje da kvalifikujem razloge drugih, već samo svoje.
Spadam u one koji veoma lako oproste, svima i često i zaborave.

Opet, govorila je meni moja mudra Zaratustra, kako iz milošte zovem svoju baku Stanojku; Ako te sutra duša boli isto kao i juče, kada te neko “ujeo” za nju, dobro razmisli hoćeš li mu dozvoliti da ti i dalje priđe blizu.
Samo mora da znaš da to ne važi za tvoje dete, ako ga budeš imala. Deca dok su mala piju mleko, ali kad porastu jedu džigericu. Al' znaj i to da se svoje meso ne jede!

Ovo džigericu, shvatih mnogo kasnije, je metaforički rečeno za kojekakve “sekiracije”, koje znaju deca da prirede roditeljima usput, dok odrastaju, a ovi im pak sve opraštaju, i ne (zlo)pamte, i ne pamte, jer, kako bi kad roditelji nemaju ni kriminalce, ni kurve, ni lopove, ni narkomane, ni... oni imaju decu.
Svesni njihovih grešaka, izdaje svega onog čemu su ih učili, zlodela čak, retko će koji roditelj da svom detetu potpuno zatvori vrata.

Znači i izdaja ima dva lica; Jedno za druge i jedno za naše. Dupli aršin, rekao bi neko i ne bi pogrešio.
Treba li da bude tako? Treba li dati uvek šansu da taj neko povrati poverenje, a neće mu biti nimalo lako da to postigne sa etiketom koja iako nezalepljena uvek visi u vazduhu.
Neće li biti mučno i izdanom i izdajniku?
Izdanom jer iako je oprostio živi sa oprezom.
Izdajniku, jer je svestan da će do kraja svog života imati osećaj da se nije dovoljno iskupio.
Zatvoriti vrata nekom, ili iza sebe je najlakše. Mnogo je teško ostaviti ih otvorenim, a još teže je ponovo ih otvoriti, kad smo ih jednom zatvorili.
Ali, nije nemoguće i sve je do nas.

PS: Slike su sa Google


уторак, 02. мај 2017.

Ne vole svi blago





  • Dalibore ovo, Dalibore ono, ...mene ni da spomene.
  • Hej Blagoje, jesi li me zvao možda? Nešto sam ponovo zadremao. Dan je divan za dremku, ne misliš? Nema vetra da nas njiše tamo amo, samo ovaj blagi lahor koji je baš dušu dao za odmor.
  • Ne, nisam te zvao. Samo sam razmišljao naglas, brecnuo se Blagoje.
  • Jesi li ti to nešto ljut? Ko te najedio u ovo lepo rano jutro?
  • Pa šta misliš ko? Ona!!
  • Koja ona? Jutros baš i ne videh mnogo ljudi u suknji oko nas. Aaa, znam, misliš na Blagu. Jedino je ona bila da nas vidi od jutros, obiđe, kao i svakog dana. Pomiluje rečima, pogledom, vidi treba li nam što god.
  • Blaga, Blaga. Nije ona nikava blaga. Ona je Šicer.
  • Šicer? Ko ti je taj Blagoje? Rekao bih po tvom izgovoru njegovog imena da to nije neko ko je baš dobar.
  • I nije. Šicer je Nemački major, gestapovac, iz TV serije, “Salaš u malom ritu”, snimljene po romanu Arsena Diklića. Ugursuz jedan.
  • E Blagoje, Blagoje... Kako možeš da našu Blagu porediš sa takvom osobom?
  • Mogu! Zaslužila je, stigao je jetki odgovor Daliboru.
  • Šta je sad opet uradila, a da se tebi nije dopalo?
  • Kako šta? Je l' znaš onu granu koju mi je odsekla pre neku godinu?
  • Da, znam. Šta je sad s njom?
  • E opet hoće da mi je odseče! Ali ovog puta je rekla da će mi odseći celu. Ne samo delimično, kako je uradila prošli put.
  • A sećaš li se Blagoje kad je tad, tog prošlog puta to morala da uradi i kako je to uradila i šta ti je rekla? Zašto ćutiš sad? Što ne kažeš da je došla i da ti se lepo izvinila što mora da ti odseče samo deo te grane jer se ista zamotala oko telefonske žice. I još je rekla da preko te žice ima prozor u svet; telefon, televiziju i internet. Pa te lepo zamolila da tu granu, pustiš da raste ispod žice, da je ne uplićeš oko žice. Ali ne. Ti si rešio da ne uradiš kako te Blaga lepo zamolila, već onako kako ti hoćeš. A zašto pitam te ja? Zar još nikako ne možeš da joj oprostiš što ti je dala ime Blagoje?
  • Ne mogu! I neću! Neću! Zašto je meni dala to glupo ime? Eto, tebi je dala ime Dalibor. Baš lepo ime. I samo je slušam, jesenas; Bravo Dalibore! Svaka ti čast Dalibore! Baš si mi lepe orahe podario. Nema veze što ih nema mnogo, iduće godine biće ih više! Na zdravlje ti bilo Dalibore! A meni? Šta je meni rekla?
    Možeš ti i bolje Blagoje.
  • A zaboravio si da je rekla da nije strašno što nisi imao puno oraha i da je to sigurno zato što te onaj severac oprljio onih hladnih, prolećnih dana baš u doba cvetanja, a ti si u tom, severnom ćošku. I da je rekla da se ne sekiraš previše jer je njoj dovoljno da ima oraha za njenu rakiju orahovaču. Zaboravio si Blagoje, da ona samo od tebe bere male, mlade oraščiće i da samo od njih pravi sebi lek, rakiju orahovaču. Ne bere ni sa mene, ni sa Gvozdena, već ih samo od tebe uzima.
A pitaj Blagoje nas, mene i Gvozdena, da li bismo voleli da darujemo svoje orahe za njenu, lek orahovaču? Ja bih, sigurno. Čak više, bila bi mi čast. Ma dao bi da mi otkine i sve listove i pere svoju kosu stalno u toj vodi sa orahovim listovima, pa da joj kosa postane boje mahagogija, ali...Blaga voli svoje sede vlasi. I ne voli da nas kida tek tako. Nikog od nas iz njenog Čudesnog vrta.
  • Rakija kažeš? Kako može rakija da bude lek Dalibore? Prolupao si skroz na skroz pored nje, Blage, kako je zovete. Rakija samo može da nekome naruši zdravlje, a nikako da pomogne.
  • E moj Blagoje. Vidi se da od ljutnje nikad ne obratiš pažnju na razgovore koje Blaga vodi sa svojim prijateljima. Vidi se da ne znaš da rakija orahovača dobro deluje na zdravlje štitne žlezde i da se ne loče, već se pije samo mala, malecka čašica, pićarin, kako kaže Blaga. A to ti je čašica veličine naprstka. I da, čuo sam, rekla je da se pije ujutro, samo jedna, na tašte.
Toliko si sebi mozak zamutio svojom ljutnjom da ne slušaš nikad Blagu, a šteta je moj Blagoje, velika šteta. Naučio bi nešto i saznao bi koliko tebe posebno Blaga voli jer si njen prvi orah, njenom rukom posađen i negovan. I znao bi kako stalno govori da ličiš na orah iz bašte njene bake za koji je vezuju najlepše uspomene.
Znaš Blagoje, poružniš iz mesta kad se tako narogušiš bez razloga i kad dozvoliš da te ljubomora izjeda bespotrebno. I da znaš Blagoje, lično bih mnogo više voleo da mi je Blaga dala neko drugo ime, a ne ime po tamo nekom pevaču, koje joj je, kako je i sama rekla tek onako, palo na pamet. No, ne ljutim se. Znam da i mene voli na svoj način, kao i sve nas, uostalom.
Dok ti, ti si dobio ime njenog druga iz osnovne škole. Sećas se?
Išla je oko tebe sa sjajem u očima i rekla ti doslovce; Znaš šta, daću ti ime po mom drugu iz školske klupe, Blagoju Blagojeviću. Bio je tih, povučen, plavokos dečak sa kojim sam sedela jedno vreme u klupi. Neko reče da je otišao iz ove dimenzije, ali je vest nepotvrđena. Ako jeste, ti ćeš čuvati uspomenu na njega, a ako nije opet ćeš rasti njemu na zdravlje, a meni na veselje.
I dok je ona to tebi govorila, naišla je komšinica preko puta i pitala je s kim ona to razgovara, kad nikog nema na ulici? Blaga se samo nasmejala i rekla da te je upravo krstila, dala ti je ime. Komšinica se nasmejla i rekla da joj je mnogo interesantna ta njena navika da svoje drveće, voće, cveće, krsti i daje im ljudska imena. Blaga je samo upitala: Pa zar nisu oni isto živa bića?
  • Nije mi trebalo to njeno ime kad već imam svoje staro, latinsko ime, Juglans.  
  • Ha, ha, ha, ha! Baš si smešan Blagoje. To nije samo tvoje ime. To je ime za sve orahe koji postoje na svetu, zajedničko ime, jer smo zajedničkog roda. Blaga je svima nama, tebi, Gvozdenu i meni dala vlastito ime. Ajde reci, koji još orah, evo samo ovde, u ovoj našoj ulici ima svoje vlastito ime? Ni jedan! Samo mi, Blagini orasi imamo svoja vlastita imena. I hteo ti to sebi da priznaš ili ne, svakog od nas ona voli na poseban način, ali nas voli. Tebe najviše iako ti to ne primećuješ.
Šteta je Blagoje da te je ljubomora na mene, čak i na Gvozdena toliko zaslepela da nisi video sve ovo. Ja sam ipak morao sve da ti kažem. Eh da, i ono najvažnije, zar nisi primetio da imaš slično ime sa Blagom?
Ljubomora nije dobro osećanje moj Blagoje. Izjeda onog ko je ljubomoran iznutra, a tebi može i da odmogne u rastu, a onda ćeš, svojom krivicom imati manje oraha i opet ćeš se ljutiti ako ti Blaga bude rekla; Nije strašno Blagoje, sledeće godine biće bolje.
Umesto da si srećan što te prvog okreči, pa se tako beo šepuriš i vineš se ko jablan put neba, pa zatreseš granama onako, razigrano kad te prva kumrija poseti, a i uši načuljiš kad čuješ da Blaga priča sa onom njenom omiljenom živuljkom kojoj kaže; Ne kod Blagoja Srećko! Njega da si ostavio na miru!
Sve ja vidim i čujem Blagoje i žalosno je da ti to nisi do sad video. Sekiraš se tu, za jednu grančicu, a dobro znaš da će to Blaga da uradi najbolje ne po sebe, no za tebe.
  • Heej, šta to vas dvojica mumlate tako tiho između sebe - viknula je Larisa preko ograde. Pričajte naglas da možemo da vas čujemo i mi sa ove strane zida.
  • Ništa tako važno što ti ionako nećeš saznati draga Laro od onog dokonog, starog vrapca Živka koji ti svako malo ispriča sve naše razgovore i sa ove strane plota i iz svih budžaka Čudesnog vrta do kojih ne možeš da dopreš sama. Dobro ti jutro!
  • Dobro ti jutro Dalibore! Imamo novog stanovnika u našem Čudesnom vrtu, kleku, po imenu Roksanda. Eto, reci i Blagoju da zna da je među nas stigla jedna bockava, zimzelena gospođica. Eh da, koliko da znate, ona poklisarka, Selena, dobila je šest prinova. 
PS: Slike su sa Google